„Nešto sam lošeg raspoloženja“, „Loše sam volje“ i sl., a u prevodu ružno je osećati tugu ili strah, ne treba da osećam ljutnju. Pogledajte samo koliku zabranu na ova osećanja imamo u okviru svakodnevnog govora. Kada pogledamo društvene mreže, svuda su samo srećne slike, nasmejanih članova porodice. Jeste, zaista je lepo videti nečiju srećnu stranu, ali mi se čini da teško otkrivamo onu manje srećnu stranu sebe.

Sva osećanja su dobra i prihvatljiva osećanja, koja u trenutku osećamo sa razlogom. Kada osećamo strah, to je u redu, kada smo ljuti ili tužni, i to je u redu podjednako kao kada smo srećni. Šta se dešava ako sebi ne dozvoljavamo da osećamo sva osećanja i ako neko od njih potiskujemo? Pa, ako sebi ne dozvoljavam da budem ljut/a na nekoga kada me povredi, može se desiti da ću sutradan „odjednom“ pući i razbesneti se zbog najmanje sitnice. A možda i neću pući, ali ću imati problema sa štitinom žlezdom (strada vratni predeo kroz koji je trebalo da prođe neizrečena ljutnja). Ako potiskujem strah, možda će se kod mene sutradan razviti anksioznost, ili ću svoj život i svoju bezbednost dovoditi u stalni rizik jer se plašim da osećam strah.

Mislim da razumete suštinu…bežanje od nekih osećanja ne donosi ništa dobro. U najmanju ruku, nećete osetiti istinsko zadovoljstvo svojim životom. Ali, hajde da vidimo, zašto dolazi do toga da tugu, strah i ljutnju vidimo kao negativa osećanja?

Možda je to krenulo od toga kada vam, kao dvogodišnjem detetu, nisu dali da se ljutite zbog toga što vam nisu dali nešto što ste tada žarko želeli. Ovakvu zabranu često prati zahtev za prestankom ljutnje uz reči „Prestani da se duriš, da ne bi…“ ili „Ti ćeš meni da se duriš tu i histerišeš, pikavac mali…“ Osim ovoga, moguće je i da se desilo da ste „mini vi“ videli neku scenu gde neko od vaših bližnjih „prosipa“ ljutnju na nezdrav način i tako sami doneli zaključak da nije dobro pokazivati ljutnju.

U našem društvu je i jako prisutno „čeličenje“ dece uz zahteve „Hajde, prestani da plačeš, pa nisi ti beba“, „Ne plači kao devojčica, budi jak, dečaci ne plaču“ ili „Ma hajde, nije to razlog za plakanje, šta ti je…“. Pa…znate šta…? Dete kome se srušila kula od kockica zaista ima razlog da plače. Dete koje se plaši babagore zaista ima razloga da plače. A šta je ono što treba uraditi tada? Da li mu reći da prestane da plače jer nam je teško da ga gledamo tako neutešnog i reći mu kako to nije razlog za plač..? Tako rizikujemo da sutradan ne dozvoljava sebi da oseća tugu zbog neke boli, a to, dalje može voditi ka depresiji umesto ka zdravom ispoljavanju tuge. Da li mu reći kako je smešno to što se plaši babaroge ili čudovišta koje ne postoji? Tako rizikujemo da sutradan smatra da je smešno osećati strah, a to se opet može odraziti i na telesnom nivou u vidu raznih oboljenja.

A šta dobijamo time kada ne dozvoljavamo „pikavcu“ da se ljuti na nas jer mu ne damo nešto? Pa, može izrasti u jedno besno dete i besnu osobu koja se neće libiti toga da se obračuna (često i fizički) sa svakim ne birajući ni mesto, ni vreme. A možda ćemo, pak, od našeg deteta i napraviti previše poslušno dete, što će nam odgovarati tada, da ne bismo morali da se nosimo sa njegovom ljutnjom (jer, možda, ne znamo ni sa svojom ljutnjom da se nosimo). Kada ovo poslušno dete odraste, pristajaće na svakakve odnose, uglavnom toksične, što poslovne, što partnerske, jer je naučeno da bude poslušno i da ćuti kada je povređeno i ljuto.

Zato ih odmalena treba pustiti da ispolje svako osećanje, bez zabrane, a onda im staviti do znanja da je svako njihovo osećanje prihvatljivo. A šta raditi sa nama odraslima koji smo imali zabrane na neka osećanja? Pogledajte u sebe, u svoje unutrašnje dete… Da li je ono ljuto, besno, tužno, uplašeno jer menjate posao, prebivalište, partnera…? Možda mu samo treba zagrljaj od velikih nas i da mu kažemo da je u redu ako je uplašeno i pustiti ga da se isplače, ako je potrebno. Možda ga treba pustiti da tuguje dan, dva ili koliko mu je potrebno da bi prebolelo nešto što mu je teško palo… A možda i treba razumeti zašto je ljuto, besno i prihvatiti ga takvog, bez osude.

Ne treba grliti svoje unutrašnje dete samo kada je srećno, već mu treba podrška i kada je ljuto, uplašeno, uznemireno, tužno… A jednom kada prigrlimo sva svoja osećanja, prihvatimo to da postoje i pustimo ih da odstoje tu u nama onoliko koliko treba, možemo da idemo napred, možemo da napredujemo.

Kada ste vi poslednji put pričali sa svojim unutrašnjim detetom…?