Kako samo ohrabruju one motivacione izjave koje često viđamo po internetu, poput: „Samo glavu gore“, „Život ide dalje, samo gledaj pravo…“ i sl.

Kako nas samo ohrabruju da mislimo pozitivno. Takve reči su moćne nekad toliko da prekinu tugu i zamrznu je…a onda, život može da se nastavi sa uobičajenom vedrinom… kako lepo ovo zvuči…i tako lako… „Samo nemoj da misliš na to i proći će“. I zaista i uspe nekad tako, da ne misliš na to što te muči i to prođe. I tako ideš kroz život…nemaš vremena da zastaneš i tuguješ, plašiš se, jer…život neće da čeka, moraš da se boriš.

Sećam se nekada davno perioda kada mi je jedan poznanik pričao o tome da, kada uspeš da budeš sam u kući sa ugašenim televizorom (radiom, kompjuterom i ostalim što bi moglo popuniti tišinu) i da ti je prijatno, da si onda na vrhuncu. To mi se tako urezalo u pamćenje, a opet….nisam videla razlog zašto bih ostajala nasamo sa pogašenim uređajima u kući, tako je lepo kada se čuje nešto u pozadini dok sam pripremaš klopu ili radiš nešto drugo.

A onda se desio period kada sam prosto morala da boravim u kući sama. Tada shvatih da pakujem sebi „obaveze“ kako bih što više bila van kuće. A to me je i puno iscrpljivalo. Prosto sam „morala“ da završim sve to, jer baš sada imam vremena, zašto bih „gubila vreme“ sama kod kuće kad mogu svašta nešto da završim.

Jednog dana skontah da pravim obaveze tako malo usiljeno jer mi je zapravo i neprijatno da ostanem kod kuće sama. Nisam imala hrabrosti da taj obrazac odmah prekinem, trebalo mi je malo vremena. Sve do jednog jutra kada sam krenula  kod nekoga na kafu da bukvalno ubijem vreme tog dana, dok ne smislim šta ću dalje.

Tako skupih snage i vratih se kući i svojoj neprijatnosti. Zabranih sebi da palim TV i uzeh papir i olovku od kojih sam uvek bežala jer me je „mrzelo“ da pišem dnevnik misli. Upitah sebe na papiru šta mi je, zašto mi je neprijatno, a onda mi „sebe“ odgovori da je tužno. Kad upitah sebe zašto je tužno, ono mi reče da se boji gubitka bliskih osoba i da je mnogo tužno kada pomišlja na svoj život bez tih osoba. A onda je sebe počelo i da plače. Nisam ga sprečavala.

Strah od gubitka bliskih osoba i tuga su bili tu danima. Pustila sam ih. A kad su odradili svoje, počelo je prihvatanje takvog života bez bliskih osoba. Osećala sam da ću preživeti i bez njih iako će mi silno nedostajati. A možda postoji mogućnost i da ih zadržim u svom životu…? Da, tako mi se činilo. Veze su nam toliko učvršćene, prošli smo tolike uspone i padove u odnosima, pa, možda ćemo preživeti i još neke krize koje nosi naš sopstveni rast.

Nakon što sam pustila tugu i strah u svoj život, shvatila sam da sam svoj lični rast kočila zbog same pomisli na gubitak dragih osoba. A shvatila sam i da tugu i strah zapravo nikada nisam ni puštala u svoj život. Kada naiđe teška situacija u životu (nakon gubitaka bliskih osoba, gubitka posla, itd.), pustila bih samo delić tuge u svoj život, a onda dopustila prijateljima da odnesu ostatak tuge svojim „Hajde, razvedri se, život ide dalje.“, „Hajde, čekaju nas nove avanture, idemo napolje, vidi kako je lep dan…“.

Da, život ide dalje, da, lep je dan, ali može i da sačeka dok odbolim ovo, dok me prođe strah od onoga, dok mi ode ljutnja zbog ovoga… svakoj emociji daj šansu jer tu je sa razlogom.

Jer je život i tuga i sreća i strah i ljutnja i stid i uznemirenost i spokoj i nervoza i sve što tvom „sebe“ treba. I ne koči ih…jer, dokle god ih kočiš, sa sobom ćeš biti kao stranac, na „Vi“. I živećeš nekim „lakšim“ životom umesto onim životom koji zaslužuješ.

Kako to izgleda u praksi?

Kada se bojimo da ostanemo sami možemo pristati na partnera i njegov tretman kakav ne zaslužujemo, samo zato što nam je lakše da život delimo sa nekim. Prećutimo i uvrede i poniženja, možda čak i prevaru ili fizičko naslje, a sve to jer imamo finansijsku stabilnost u toj vezi. Možda postoji i strah od samostalnog odgajanja dece, bez pomoći tog partnera, pa je „bolje“ ostati u toj vezi. Ali ako pustimo strah od samostalnog života da se malo tu zadrži, on će nas naterati da se pobrinemo za sebe. Da naučimo nešto novo, savladamo neki novi zanat, razvijemo dodatni posao, kako bismo preživeli. Možda čak i da od hobija stvorimo zaradu koja će nam biti stalno zapošljenje u budućnosti…

Zato je u redu nekad biti i tužan i srećan i uplašen i ljut i uznemiren i nervozan i ushićen, uzbuđen,…jer sve si to TI. A dokle god ne puštaš neprijatne emocije u svoj život, nećeš sebe ni upoznati, niti razviti…

Zato je vreme da ne budemo stranci u svom životu i sa sobom budemo na Ti, umesto na Vi…