Ja sam muškarac i od mene se očekuje i da izdržavam porodicu, da radim prekovremeno i da ulažem u kuću, da sređujem kuću, da perem sudove i kuvam ako znam, da presvlačim decu i čuvam ih, posvećujem im pažnje više nego što su moji roditelji meni posvećivali.

Ja sam žena i od mene se očekuje da perem i peglam celu porodicu, da uvek imam sveže spremljen ručak, da održavam kuću čistom, budem trudna i rađam više puta, brinem o deci i posvećujem im se mnogo više nego što su se meni moji roditelji posvećivali, da radim u tuđoj firmi, a pored toga i da radim i neki svoj posao privatno.

Nekada su zahtevi koje nam okolina postavlja previsoki za nas, a onda to postanu i zahtevi koje i sami postavjamo sebi. A kada nešto ne uspemo da uradimo u toku dana, možemo se osećati loše. A onda i sutradan ne stignemo nešto da završimo pa se opet osećamo možda loše.

A šta ako počnemo da brojimo sve što smo uradili u toku dana, sve „sitnice“?

Prešlo mi je u naviku da, čim ustanem ujutru, namestim naš i dečji krevet i izvetrim sve prostorije i sve to pre nego što popijem kafu. A onda doručkujem, obično i detetu pripremim doručak i popijem kafu. A dok se kafa kuva, naravno da stvari koje smo svukli u dnevnoj sobi sinoć odnesem u sobe na njihovo mesto. I to je normalno, jer, lepo je kafu piti u raščišćenom, izvetrenom prostoru. Uglavnom imam snage da spremim ručak, ali desi se da nekad i nemam. Nekada sređujem sudove svakodnevno, ali desi se i da mi se nagomilaju par dana pa ih onda tek sredim.

Neko, ko je, kao okolina navikao da žena u kući mora imati i spremljen ručak i oprane sudove i čistu ispeglanu odeću i srećno i namireno dete i zadovoljnog muža, može doći i videti da danas nemam svež ručak već ću naručiti pljeskavice ili picu. Može videti i gomilu prljavih sudova, pa me onda pitati: „Oh, zaboga, pa šta si ti to danas radila, ništa?!“

Ja bih odgovorila: „Namestila sam dva kreveta i izvetrila prostorije. A onda sam skuvala kafu i družila se sa sobom/drugaricama/odmarala/družila se sa detetom. Od mene dosta.“ Zar i to nije rad? Radim nešto i za sebe… jer koja je svrha života ako ću ga ispuniti gomilom obaveza koje okolina od mene očekuje da završim?

Gde su moja očekivanja i moje želje u mom životu? Volim da povremeno pojedem supu bogatu povrćem, pa ću je spremiti onda kada poželim. Možda neću imati snage za to baš onda kada sam planirala da je spremam, ali ću se potruditi da skupim snage (odmarajući, čitajući dobru knjigu, gledajući dobar film,…) da bih je sutra spremila. Ne moram svakog dana da imam sveže spremljenu supu. U redu je da nekad u toku celog dana samo skuvam sebi kafu, i to se računa.

I dokle god kinjimo sebe time što nismo baš danas skuvali supu i spremili detetu zdravu kašu umesto kupovne, nećemo se osećati dobro sa sobom. Pa, hajde onda da krenemo da brojimo šta to danas JESMO uradili.

Danas sam skuvala kafu za sebe ujutru. Bravo! Ugađaš sebi, i treba, zar to nije lepota života? A nakon kafe sam namestila krevet. Vau, svaka čast! Nakon toga sam usisala samo jednu sobu. Ne, stani…to nije SAMO, i to se računa! A onda sam samo čitala recepte na interetu i nisam imala snage da kuvam tog dana. I to nije SAMO! Pa, kako ćeš drugačije znati da spremiš neko novo jelo sutra kada budeš imala dovoljno energije..? I to se računa, bravo za tebe!

Dakle, svaki put kada kreneš sebe da kriviš jer nisi ispunio/la sve planove zacrtane za danas, a ti sedi i pobroj sve što si uradio/la tog dana, jer sigurno jesi uradio/la nešto što je značajno za tebe i/ii druge, pa makar to bilo samo pranje zuba (korak više ka zdravijim zubima) ili topla kafa/čaj koji ti prijaju.