Volite vaše dete, najviše na svetu? Stalo vam je do njega? Žao vam je kada vidite kako raste, kako nije više mali, kako ga uskoro nećete moći zaštititi od povreda u životu? Želeli biste da zauvek tako malo ostane kraj vas i da nikada ne ode od vas? Jer…tako je slatko kada dobijate tu njihovu bezuslovnu ljubav nazad, a plašite se da, kada odrastu, neće više tako uzvraćati ljubav kao kad su mali?

Postoji rešenje za ovaj „problem“, postoji način kako da večno zadržite svoje dete kraj sebe. Postoje dva moćna oružja koja vi, kao roditelj, možete koristiti vrlo često, kako biste zadržali svoje dete kraj sebe. A to su:

• Strah i
• Krivica.

Uputstvo za primenu ovih oružja:

Što češće govoriti detetu (i na što mlađem uzrastu krenuti, možda dok još i ne progovori) kako ne sme da skače po krevetu jer će pasti i slomiti glavu, što češće mu pričati kako ne sme da drži hemijsku olovku jer može sebi probosti oko. Često mu pričati kako u mraku, ili kada se udalje od vas puno (toliko da biste morali da ustanete sa klupe da biste ih potražili a to vam teško pada) čeka babroga, zli policajac ili neko čudovište da ih pojede ili odvede od mame i tate. Često im, kada se ružno ponašaju, govoriti da će doći čika policajac ili možda Romi da ih ukradu od vas. Ovo je ujedno i odlična tehnika da odmah u trenutku dobijete svoj mir, da odmah smirite dete i naterate ga da vas posluša, uradi ono što ste želeli.

Krivica… Da vidimo, kako nju primenjivati…. Pa…za početak, možete mu, dok je dete jako malo i želite da vas zagrliili da ga poljubite dok ono beži od vas, odbijajući zagrljaj i polubac, pričati kako ste jako tužni što ne želi da vas poljubi, zagrli i tako vas usreći. Dodatno, osećaj krivice kod deteta možete pojačati i imitacijom plača, to garantuje da će dete doći kod vas da vas zagrli i poljubi zato što oseća krivicu zbog vaše tuge.

A kad malo poraste dete…pa…možete mu pričati kako nije u redu da ono svake druge, treće večeri izlazi sa društvom i da bi trebalo da malo sedi kod kuće sa porodicom. Uz to možete mu dodati još malo straha pa mu pričati kako, ako izlazi do kasno u noć, može doživeti samo ružne stvari, kako ga mogu napiti drugovi, možda ga i naterati da proba drogu, a ako je žensko, sigurno će neki dečko probati da je iskoristi. I treba da se plaše jer, svet je jedno strašno mesto, puno opasnosti. Kada su dovoljno uplašeni vi ste mirniji znajući da će biti oprezniji i da neće probati ništa novo i tako se izlože riziku da budu povređeni.

A tek kada budu odrastu i zasnuju svoje porodice. Bože moj, koliki je to samo rizik da utanje kontakt sa vama jer su okrenuti svojoj porodici. A šta ćete onda, kako ćete bez svog zauvek „malog deteta“? Ovo doba je možda čak i najidealnije za kombinaciju obe ove tehnike, i straha i krivice istovremeno.

Kako ta kombinacija radi u tom periodu? Pa, pošto ste i vi dosta stariji, organizam vam polako slabi. To treba iskoristiti svakako kako biste uplašili vaše „dete“ da ćete možda uskoro i preminuti a onda mu natrljajte na nos. Naravno, nabićete mu na nos to na suptilan način, ne direktno kroz prebacivanje jer to možda neće postići pravi efekat. Najefikasnije je ako iskoristite momenat kada se vaše „dete“ nije javljalo (SRAM GA BILO) čak tri dana da vas pita kako ste. E, kada se konačno javi, to je pravi trenutak da mu izazovete krivicu što ga nema, saopštavajući mu kako vam se slošilo juče, prekjuče i niste imali nikoga da vam pomogne. Tako će ga sigurno izjedati krivica i počeće da vas zove svakog dana, a i češće će vas obilaziti. Nema veze što će malo zapostaviti svoju porodicu, ipak, VI ste ga rodili/odgajali od pelena i „kilo mesa“. Imate prava i da ga zadržite kraj sebe, a uostalom i bolje se osećate kada vam vaše „dete“ pruža pažnju, znači da onda stvarno vredite.

Da, to vam je to, provereni načini da zadržite svoju decu kraj sebe…

Nadam se da ste shvatili ironiju svih mojih prethodnih reči. Naravno, ovo su zaista česta sredstva za kojima roditelji posežu. Možda nije svakome, i na svesnom nivou, cilj da zadrži svoje dete kraj sebe, ali sigurno ima i onih koji dete dovoljno naplaše svime kako ne bi morali da stalno paze na to što deca rade i da li su bezbedna.

Roditeljstvo je teško, zaista. Zaista jeste lakše naplašiti dete kada poželi da samo, sa godinu dana, proba da jede viljuškom ili da proba da silazi niz stepenice ili opipa vrh hemijske i sl. Zaista jeste lakše ne dati mu nikada da otvara ormariće sa keramičkim tanjirima i posudama i ne dati mu da skače po krevetu iako je tek naučilo da se penje. Da, postoi rizik da se povredi. Da, postoji rizik da uzme keramički tanjir i razbije ga, postoji rizik da se hemijskom ubode ili da padne sa kreveta kada skače po njemu. Dešava se i to. Ali to ne znači da treba dete sprečiti da bude dete, sprečiti ga da skače, sprečiti ga da istražuje okolinu, predmete oko sebe. Pa, kako će drugačije naučiti čemu služi hemijska ako je ne opipa propisno? Kako će naučiti da bude pažljivije ako ga ne pustimo da skače po krevetu i silazi niz stepenice kada prohoda?

Da li to znači da ga treba pustiti da radi baš sve kako bi postalo mnogo pametno? Pa…ne. Treba se brinuti i za njegovu bezbednost, ali tako da mu se ne uguši želja za istraživanjem. Kako to radimo, možda se pitate… Pa, tako što ga pustimo da skače po krevetu, ali mu dole postavimo jastuke da, ako padne, padne na mekano. Možemo i da sedimo pored njega i umesto onog „Ne“ ili „Nemoj da skačeš, razbićeš glavu“, samo pazimo da ne padne, budemo u pripravnosti da ga, ako vidimo da će pasti, uhvatimo. Sednemo ni previše daleko, ni preblizu detetu. Puštamo ga i da istražuje hemijsku, ali smo u pripravnosti, ako je prinese suviše blizu licu. Pustite ga da opipa keramičke tanjire, ali ste spremni da ih uhvatite, ako vidite da ih može ispustiti. Idemo stepenik ispred njih kako bismo pritekli u pomoć ako zatreba, dok se oni teturaju. Kada je njihova bezbednost direktno ugrožena, naravno da tu nema pregovora sa detetom. Ne dajete mu da se igra oštrim nožem i makazama, ne dajete mu da pretrčava ulicu samo, ne dajete mu da ide dva metra ispred vas dok prolazite kroz gužvu jer ga možete izgubiti.

Teško je progutati svoj strah i teško je stalno biti u pripravnosti da se dete ne povredi dok istražuje. I jako je bolno kada vam ne uzvrate ljubav zagrljajem ili poljupcem kada vi to želite. Ali, još teže je gledati ga kako odrasta u strahu da će se povrediti ako se lepo zaigra ili kako se odriče svoje volje, svojih želja i ideja zbog krivice koju oseća u odnosu na vas.

Da, teško je gledati kako im stariji brat/sestra otimaju igračke dok su mali, teško je gledati kako ih najbolji prijatelj/prijateljica povređuje u pubertetu, ili kako im prve simpatije slamaju srca. Ali, znate li šta se krije iza svake boli? Napredak. Rast. Kada mu otmu igračku, dete uči da je otima nazad. Kada padne sa kreveta, dete nauči da bude pažljivije. Kada ga povredi drug, dete uči da pažljivije bira društvo. Kada mu slome srce, uči da sebe više ceni u sledećoj emotivnoj vezi.

Ne možemo uvek da ih zaštitimo, niti treba. Možemo da ih naplašimo i izazivamo im krivicu, ali to tako ne treba. Možda ih tako vežemo za sebe, ali ih „odvežemo“ od njih samih, od njihove autentične ličnosti. Uz to, gušimo im i volju za životom. Jer, kakav je to život, ako služimo roditelje i služimo roditeljima da popune svoje praznine dok smo mali, ali i kada odrastemo….? Kakav je to život, ako ga provedemo udovoljavajući volji naših roditelja, zanemarujući svoje potrebe i želje…?