„Eh, mala…da mi je ova pamet bila ranije, pre 20 godina…sada ne bih imala rak. Više se ne sekiram ni za šta.“

Setih se ovih reči jedne starije gospođe od pre jedno 5, 6 godina. Nedavno, čitajući knjigu „Kada telo kaže ne“, videla sam da je i sam Mate (autor knjige) čuo puno takvih komentara od strane onkoloških pacijenata. A skoro sam i od jedne mlade žene čula kako oseća da joj je tumor najlepši poklon koji je mogla da dobije.

Zaintrigirala me činjenica izneta u, gore spomenutoj, knjizi da ne obole svi od kancera, iako imaju genetske predispozicije. I zaista jeste tako. Sama imam predispozicije sa oboljevanje od raka dojke i sa majčine i sa očeve strane, kao i predispozicije za razvoj dijabetesa, a nisam obolela (za sada 😀 ) ni od jedne bolesti. Jesam još mlada, ali sve češće čujem da sve mlađe populacije obolevaju od raka, pa samim tim ne znači da sam i zaštićena zbog broja svojih godina. Pa šta me to „štiti“ da ne obolim baš od ovih bolesti? Šta me je dovelo do toga da obolim ranije od drugih bolesti (problemmmi sa želucem i alergijama)?

Kroz knjigu, Gabor Mate iznosi priče raznih pacijenata koji su se, u trenutku kada ih je intervjuisao, suočavali sa smrću. I sve priče nose „istu“ notu. Živeo sam život koji ne želim. Služio sam drugima i kada nisam želeo. Nisam znao da kažem ne pa je moje telo to počelo da priča umesto mene. Nisam pričao o osećanjima, nisam izražavao ljutnju, bes, tugu… Osećao sam se napušteno/odbačeno od strane roditelja…

A ja onda razmišljam o svemu ovome. Zašto je bilo potrebno da ona gospođa s početka dobije rak da bi prestala da se sekira? Zašto je ona mlada žena morala da tumor doživi kao dar i počne da živi punim plućima? Zašto neki ljudi iskoriste svoju „kartu“ do tumora koja im je bila rezervisana prilikom rođenja?

Zašto dovodimo sebe do toga da moramo da obolimo da bismo primetili svoje telo i šta nam ono govori? Zašto guramo preko svojih granica i dopuštamo drugima da guraju preko istih? Zašto se bojimo da pustimo stare obrasce koji nas koče u životu?

Možda sa unapređenjem imam veću platu i lagodnije živim, ali…kada sam poslednji put proveo kvalitetno vreme sa svojom decom, kada sam zaista uživao sa svojom porodicom poslednji put i moram li da čekam onih 10 dana u godini da bih uživao u tome preko leta, na moru…?

Možda kada stalno činim drugima dobijam spoljašnju potvrdu da sam dobar čovek, ali da li sam zaista dobar prema sebi kada zadovoljavam pre tuđe nego sopstvene potrebe? Zašto mislim da dugujem drugima nešto…? Zašto mislim da treba uvek i bez pogovora pomagati starijoj osobi da pređe ulicu ili popuni neki formular, čak i onda kada mi  nije do toga jer se ne osećam dobro?

Zašto mi je teško da budućem poslodavcu kažem da očekujem izvesnu sumu novca i druge povlastice prilikom zaposlenja, iako me vidi drugi put u životu? Šta mu to dugujem (iako ga ne poznajem, niti on mene), pa ne smem da tražim ništa za sebe? Šta dugujem staroj baki koja se i ranije snalazila sa formularima i bez mene? Jeste, humano je pomoći drugome ko je nemoćan, ali da li to treba raditi i po cenu toga da ti se sloši, da se onesvestiš jer nisi prvo pomogao sebi da što pre izađeš iz te gužve u kojoj ti se uvek sloši?

I šta to dugujem tim mušterijama koje zovu po celi dan, i ujutru i uveče posle radnog vremena, pa ne mogu da se posvetim sebi, napunim kadu i pročitam dobru knjigu, odgledam neki film…? Moram li svakog dana doći kući umoran toliko da nemam vremena da se vidim sa ortacima ili odem negde na vikend? A moram li ispoštovati baš sve srpske običaje, iako mi se mnogi ne dopadaju (ceremonije na venčanjima, sahranama, slave, zadušnice,…), samo da ne bi moje okruženje mislilo loše o meni?

Gde su nestale naše granice, ako su i postojale…?! Moraju li biti baš toliko probijene da bismo se konačno probudili? Moramo li oboleti od neke bolesti da bismo život shvatili ozbiljno, da ne bismo dane traćili na posao i zadovoljavanje potreba drugih ljudi?

Više puta sam od „starih“ psihoterapeuta čula…“Život mi je postao lakši onda kada sam shvatio da nikome ništa ne dugujem i da meni niko ništa ne duguje.“

Razmisli…da li ćeš živeti život koji suštinski ne želiš i rizikovati da oboliš zbog neizrečenih misli i osećanja, ili ćeš probati da živiš u skladu sa sobom i svojim unutrašnjim osećajima?

Jer svako TREBA i MORAM nisu naši. Da, treba da budem stalno dostupan mušterijama kako bi se posao razvijao, ali to ne moram, jer ako se nekome dopada kako radim, sačekaće sutradan da mi počne radno vreme. Da, treba da pomognem starijoj osobi, ali to ne moram uvek, naročito kada se ne osećam najbolje. Da, moram da ćutim i pristanem na određenu platu jer vlada nemaština, ali mogu i da budućem poslodavcu pokažem koliko cenim sebe i svoj rad i da očekujem i od njega da me ceni. Jeste, mogu organizovati veselje ili sahranu za sto osoba jer naši običaji tako nalažu i, zaboga, sramota je da ne pozoveš svu užu i širu familiju, ali to ne moram, ako mi nije do toga.

Zato, trk svojoj porodici danas ranije s posla ako ti nedostaju! Zato traži više novca za svoj trud! Zato se ne javljaj na poslovni telefon nakon radnog vremena i trk kod ortaka koje nisi dugo video!

Hej…svejedno ćeš umreti, zadovoljavao druge ili sebe. Hajde malo živi pre toga. Ne onako kako se od tebe očekuje, već onako kako želiš.

Malo manje moranja i trebanja, malo više željenja.