Mnoge nas smrti pogode, ali jedna nas smrt pogodi najviše. Baš ona smrt nekoga sa kim si imao posebne planove. Nekoga sa kim si planirao da deliš svoje srećne trenutke..sa kime si želeo da i dalje deliš nedaće koje ti život donosi…neko sa kime si planirao možda putovanja, druženja, proslave rođenja dece…venčanja…ili nešto drugo. I proces tugovanja biva otključan.

I onda kreće…šok…i neverica. I ponavljaš sebi i ponavljaš i drugima: „Ne mogu da verujem da ga nema.“

I suze i jecaji i bol u grudima. I onda opet neverica.

I prođu rituali,a ti i dalje ne veruješ da su oni bili za tu, tvoju osobu.

A onda na kratko otupiš. Suze presuše. I možeš da pričaš, možeš i da se nasmeješ, možeš i da se našališ.

Pa onda dođe krivica. Krivica jer se smeješ, a njega nema, krivica jer poželiš da izađeš, da prošetaš, da odeš u bioskop, a njega nema.

A onda dođe i ljutnja. Ljutnja što tvoj kolega sada priča nešto drugo, a zna da si u žalosti. Ljutnja što drugi nastavljaju sa proslavama iako njega nema. Ljutnja što te pitaju neke druge stvari koje nemaju veze sa tom smrću. Ljutnja i bes…što život ide dalje.

I radije bi se povukao da te neko ne pita nešto o toj smrti, jer se bojiš da će se pokrenuti reka suza…reka kojoj ne vidiš kraj. I radije bi samo ćutao. I ponekad plakao.

A u isto vreme…život ti kuca na vrata…i ne može da čeka. Deca su gladna…hrane i tvoje pažnje…i ne razumeju da si u boli…i nemaju vremena za tvoju bol. Posao čeka, planovi stoje.

Onda skupiš snagu, tugu staviš na pauzu i vratiš se uobičajenim aktivnostima. Moraš…život te čeka. I radiš, i kuvaš, i povijaš decu i pričaš sa ljudima.

Setiš se uspomena…pa opet neverica…je l’ je moguće da NJEGA nema…NJEGA…tako punog života, pitaš se.

I setiš se šta bi mu rekao. I šetaš gradom i setiš se da mu kažeš: „Hej, znaš koga sam sreo…hej, sećaš li se kada smo bili ovde…hej, šta radiš, kada ćeš doći…?“ I hvataš se za telefon…a znaš da odgovor nećeš dobiti.

I budeš ok sa time neko vreme. I guraš…živiš..radiš…voliš…planiraš…putuješ…

A onda opet ne budeš ok sa time. I želiš da je tu, i želiš da mu pišeš, i želiš da mu čuješ glas i želiš da sednete na kafu kao nekad… I opet reke suza teku.

I pusti ih. Neka teku. One znače da si živ. One znače da si voleo. I da voliš.

I ne plaši se…videćeš i kraj te reke…iako ti ne deluje tako. Samo pusti neka teče. Suze, jecaji, psovke, krici…šta god ti je potrebno u trenutku. Jer što više pustiš, to ćeš više biti živ.

Mnogi se plaše da suze puste…pa ih gutaju, vraćaju, sklanjaju…kao da im one štipaju oči.

Mnogi su se plašili da puste jecaje da se otrgnu sa usana…jer misle da tome neće biti kraja, da će bol da razdire svaki deo tela.

Istina je… teško je kada boli. Osećaš nepravdu…osećaš nemoć. Al’ boli još više kada ne puštaš. Boli srce. Boli jetra. Bole bubrezi, boli glava…

I zato puštaj suze kada traže da izađu. Zatvori se kada ti nije do priče. Izađi kada ti treba priča. Kaži kada ti se ne priča o tome, o nečemu….

Slušaj svoje telo i šta ono želi…jer ono će ti biti najbolji vodič kroz tugovanje.

I ne zaboravi da napraviš pauzu kada vidiš da ti je mnogo puštanja. Ne dozvoli da te tuga preplavi, da te onesposobi za svakodnevicu…jer si nekome potreban…a potreban si i sebi.

Ti upravljaš tim procesom tugovanja, ti upravljaš svojim životom i njegovim tokom…

Čuvaj se…za nove uspomene koje zasigurno dolaze.