Moje saznanje o telesnoj psihoterapiji desilo se davno, pre više od decenije, kada je osoba koju sam tada poznavala istu pohađala. Interesovalo me je da čujem iskustvo, ali me ni malo nije mamilo da probam. “Šta, nešto kao osećaš telo i emocije prazniš kroz njega, ma važi”, pomišljala sam tada.

Kasnije, kada sam upisala OLI i kada je došao red na modul telesne psihoterapije, ne mogu da kažem da sam bila presrećna. Sve te, meni nesvakidašnje, vežbe za opuštanje tela, za slobodan tok energije kroz telo, pomalo su mi delovale kao gubljenje vremena. Pomislila sam nešto poput: “Kakve crne vežbe, ne verujem ja u to, samo me priča oslobađa. Uostalom, nemam ti ja ni vremena za to, ko će sedeti pola sata u mestu kada se može svašta uraditi za to vreme”. I držala sam se tog stava.

Međutim, desio mi se, davno, jedan naporan, uznemirujuć dan. Baš sa tim uznemirujućim događajima sam i došla na svoju individualnu seansu. Tako nekako spontano, terapeutkinja me je sprovela kroz telesnu vežbu, gde mi je fokus bio na senzacijama koje osećam u telu. Svaku ponaosob sam primetila, opisala kako izgleda, kakvog je oblika, “posmatrala” kako izgleda izbliza, a potom i izdaleka. Osetila sam koliko taj deo tela pati, osetila sam i koliko dugo je u patnji. A onda…iz mene je izletelo pregršt suza i emocija, sve one koje su bile povremeno ućutkivane tokom prethodnih par decenija. Ućutkivane, jer se nema vremena za plakanje, za tugovanje, mora se ići dalje, život teče, plakala ja ili ne.

I na kraju reke suza….olakšanje. Iz mene je izletelo to, šta god da je trebalo da izleti i osećala sam ogromno olakšanje.

Nije prošlo puno vremena kada je terapeutkinja sa mnom prošla kroz još jednu telesnu vežbu, a potom i kroz još jednu i još jednu i….nastaviće se…

Bila sam u neverici. Ja, kojoj je telesna terapija delovala toliko odbojno, najveće olakšanje dobijam upravo kroz telesno pražnjenje. Malo pomalo, počinjem da primećujem delove svog tela, i šta mi oni poručuju.

“Bože, koliko me boli glava”, ničim izazvano….ili…? Možda mi samo nedostaju reči da izrazim svoja osećanja u trenutku…

…”Nešto me boli želudac, šta li sam to jela…?” Možda nije do hrane, nego do toga što progutam neku ljutnju za koju nisam imala dovoljno hrabrosti da je ispoljim onda kada je trebalo.

Neko viče na mene, a ja osetim mučninu u stomaku…zapravo, osećam gađenje od lošeg tretmana koji dobijam od te osobe…

Bole me mišići, puno sam posla imala….oni mi ujedno i poručuju da sam preterala, da im treba odmor…

Boli me desno uvo, sigurno sam se prehladila…. a možda mi samo treba malo tišine i mira…

…Stavi ruku na oboleli deo tela…zažmuri…i poslušaj….slušaj šta ti kaže….možda nećeš uspeti odmah da čuješ, ali polako, tek je život pred vama dvoma, tek se upoznajete. Lepo bi bilo da ste se poznavali odmah po rođenju, ali mnogi nemaju taj luksuz…jer, život…nekad ne ostavljamo sebi mogućnost bavljenja svojim unutrašnjim svetom, kada je spoljašnji tako surov. Zato je lakše lečiti simptome…progutaš lek, prestane bol i ti “teraš dalje”. Ali tvoje telo neće uvek moći dalje. Doći će dan kada će prestati da te doziva i posustati…

Bole te leđa u gornjem delu, ramena…gomilaš tenziju, anksioznost, čega se to tako bojiš pa se stiskaš…?

Imaš problem sa štitnom žlezdom…? Kome to nisi izgovorio sve što je trebalo, od koga se nisi zaštitio rečima..? Koliko “knedli” si u životu progutao…?

Imaš problem sa gušenjem, ne možeš da dišeš u trenutku…..? Pored koga se osećaš kao da ti ne da da dišeš…?

Vilica ti je stegnuta kada si u nečijoj blizini…? Gutaš ljutnju, bes, jer nesvesno, ili polusvesno, znaš da te ta osoba nečim ugrožava….

Ovo nije poziv na impulsivno pražnjenje onih manje prijatnih emocija odmah i sad kada ih primetiš… Ovo je poziv da osluškuješ svoje telo, da čuješ šta ono ima da ti kaže. Jer, telo ti je najbolji vodič u životu. Ono će ti reći da li je ova situacija dobra za tebe ili nije, da li ti ova osoba prija ili ne…,

Zato se trudi da ga što manje “ućutkuješ” lekovima kako bi od sebe sakrio SEBE.

Telo je nekad pametnije od nas, zato mu se posveti dok još možeš. A, koji je bolji način od posvećivanja sebi, nego kroz otkrivanje svoje autentičnosti i oživljavanje iste, kroz proces psihoterapije….

Da li si spreman na to…? Ili neka telo još malo sačeka…?